Changes

Počinjem od početka svih početaka. Rađam se i živim...mislim realno na tome bi trebalo da se i završi, to se na kraju ispostavilo kao suština života...pošto kada malo bolje razmislite saznanje da umiremo, saznanje o bolesti, preterana filozofija, loši misaoni procesi, zle misli...nesmotreno izrečene rečenice, nas stignu kad tad...što znači ono što mislim to i živim...pazi šta misliš.

Zamislite da je svaki čovek na planeti Zemlji neka vrsta konektora koji je povezan direktno sa matičnom pločom ili ti kosmosom...

...čovek sve što treba da zna su dve stvari, jedna je da ima moć kosmičkog daljinskog upravljača i druga stvar je da ne misli puno. Da, baš tako...miran um je jedini koji je sposoban da prenese jasnu poruku kosmosu po pitanju stvari koju želimo. Naravno uvek se postavlja pitanje kako to da izvedem, da mi um bude miran?! Deluje nemoguće...baš naprotiv, treba postaviti pitanje kako smo do sada uspeli da preživimo sa tako haotičnim umom, to je pravo pitanje. Elem...znači mi smo konektori...sada pogledajte taj vaš laptop...to je bila nekada nečija misao...

...tačnije sve oko vas je bilo nekada nečija misao. Zamislite sada da svaki taj konektor ili ti čovek ima puno svojih misli...čistih...na momenat doduše...ali malo po malo, nagomila se momenata kada su nam misli dovoljno čiste da bi se materijalizovale...znači svaka misao je postala materija u nekom momentu...sada zamislite kako je to kada svako od nas ima haotičan um...svako od nas je odgovoran za svoj haos koji stvaramo i vidimo...da, nažalost, utičemo jedni na druge, znali se ili ne...bili blizu ili ne bili. Zato kažu mudraci pazi šta misliš ili ono što misliš takav ti je život...to je istina, ali stvarno jeste...samo je smešno sto nam uvek treba opomena, onako žestoka, da bi to shvatili sami, da bi osetili na svojoj koži, da već imamo sve što nam je potrebno...ali zaigramo se u sopstvenom haosu, nesvesnoj depresiji, životarenju ili čak naprotiv konstantnom bežanju, preteranoj akciji, dugim misaonim procesima, emotivnim doživljajima koji prerastaju u bolest i tako dalje i tako dalje...tek kada nas opomene život sam...svojim ličnim postojanjem, tada TEK čovek krene da se budi...naravno misleći na prosečnog homosapiensa sa svim vrlinama i manama koje to genetsko nasleđe donosi,  a ne na Dalai Lamu. Zahvalna sam na ovom buđenju. Radujem se novom!

Dete...dete u nama je najbitnije na svetu, ono ako nas napusti, napušta nas i život. Bolest je samo opomena, krajnji signal da je vreme za promene. Umireš ako i posle te opomene ne otvoriš oči, sasvim logično. Dete je ljubav, ljubav u nama, prema nama. Dete je najmoćnije biće u nama, ono je direkt povezano sa kosmosom, Bogom, energijom, ljubavlju, prirodom...nazovite to kako želite...ono ima najčistiji um, prenatalni um, um koji poznaje jezik kosmosa. Pitate se kako da komunicirate iz tog prenatalnog uma? Tako što ćete spoznati svoju podsvest...a podsvest ćete spoznati svešću ili ti intelektom. Znači počnite da se bavite svesno svojim nesvesnim. 

Da rezimiramo, dete je moć, dete je sve ono što nam ustvari treba, ono je daljinski upravljač. Ako ja ushićeno kao nevino dete, pomislim da jedva čekam da uradim to i to ili odem tamo i tamo...uzmem nešto...imam tu stvar...ta misao, neiskvarena, nevina, bez očekivanja odlazi u etar i materijalizuje se. 

Na taj način u stvari sve manje smo vezani za materiju, jer čovek suštinski ne žudi za materijom te vrste, on žudi za afirmacijom, koja je suštinski potreba za ljubavlju...on materijom pokušava privući sebi taj osećaj...sve se vrti oko toga, ljubav...osećaj sigurnosti...a u stvari sve je u nama...sve mi kontrolišemo...hoću reći ti si taj koji tajnu zna. 

              Opet se vraćam na ono pazi šta misliš, a pogotovo šta govoriš.

                                              
                                               TI SI SLOJEVIT.

Pravilo broj jedan, prvo dobro upoznaj svog neprijatelja pa onda delaj! Ko je on? Šta ga čini srećnim? Koje su mu slabe tačke? Da li mogu da ga menjam, oblikujem? Znači prvo je bitno upoznati ga da bi ga lakše prepoznali i tek onda kontrolisali, a krajnji cilj je eliminisati ga. 

Prvo želim da vas pitam, šta je po vama definicija ega? 

Ne postoji pravilno poimanje ega, svaki po sebi je individualan, međutim zajedničko im je to da suštinski on u stvari predstavlja NESIGURNOST. 

Toliko ljudi znam, zdravih, a jako bolesnih, samo zato što ih je ego zaslepeo....raznorazni kompleksi ...inferiornosti...više ili niže vrednosti...statusni simboli...intelektualni fašisti...psihopate...dijagnoze raznorazne...samoživci...sve to je laž....lažne harizme, tvorevine ljudi...namenski ljudi...umesto da budemo samo ljudi...onakvi kakvi smo, sa svojim manama i vrlinama...uostalom svi smo podjednaki tada...tada nema ni mana ni vrlina...e to je cilj! :)

Ako smo potvrdili da je dete u nama (ne bukvalno :) ) to koje je daljinski za naručivanje onoga što želimo :) ...znači ono ima savršen mozak...neiskvaren. 

Zamislite mogućnosti tog mozga? Smešno je to što većina ljudi misli da su deca ograničena u smislu, nisu se još razvila, ima vremena...and that shit, a u stvari ne bi trebali da ih diramo...:) samo ih možemo ograničiti kao što su i nas...jedino se postavlja pitanje imamo li hrabrosti da svoje dete povrgnemo takvom prirodnom eksperimentu? :)

...a to je u stvari prirodno :) samo vremenom čovek je postao jako proklet, pa je želeo nešto što je već mogao da ima i to bez muke :) zvuči glupo ali tako je...jer Bog nas voli...kosmos...on nam služi i mi smo njegov miljenik....individualno svako za sebe tako treba da oseća stvari...i tako će nam dolaziti sve što nam je neophodno....suprotno uvlačimo sebe u tu namenski stvorenu žabokrečinu i postajemo kao većina. 

Obrazovanje....norme...zakon...sve to…sve nas to ograničava, pakuje u kutije...olakšava onima da sa nama manipulišu...igraju, kao da smo kule od peska. Zato smo nesigurni, jer smo od malena naučeni da poimamo to da zavisimo od novca, ljudi, posla, materije....a to je sve iluzija...jer mi sve već imamo i postoji mesto za svakog od nas na ovoj planeti Zemlji. Sve oko nas, od ljudi, odnosa, stvari...su signali za nas. Neki nam ukazuju da nešto nije u redu sa nama...ili pokazatelji da smo na pravom putu. Svako nama blizak je slika nas...našeg stanja...ili nekog išjuza kog imamo u sebi...nekih osobina koje je potrebno menjati. Zato kažu, otvori oči, sve ti je tu već, to je istina. Primetićete da vrlo često osuđujete druge, čak i kada kažete da to ne radite, odmah posle nekoliko minuta se desi da prođe neka cura ili dečko idealan za analizu, u smislu, kako se ponaša, šta je obukao/la i naravno automatska dijagnoza njegove/njene ličnosti. Kao da ste sami eksperti za datu temu. Pomislite li da li neko vas tako analizira...naravno da da, to nam čak i imponuje...sve dok naravno ne povrede naš ego. :) 

Devedeset i devet posto vremena se trudimo da menjamo ljude oko sebe, umesto da menjamo sebe...iako se tripujemo da radimo na tome punom parom, baveći se muzikom, pisanjem, novinarstvom, slikanjem, itd…mi svakako razvijamo svoje talente ali da li suštinski menjamo sebe (automatski i druge)...

...da, jednim delom...ali slika i dalje ostaje iskrivljena...jer nismo budni. Nije stvar ponavljam u ušuškanosti...svom malom svetu koji je beg od suočavanja, to može svaka budala...lako je ići linijom manjeg otpora...neko je kamikaza, neko je totalna flegma...sve je to razumljivo, različitosti treba da postoje, ali to nije pravi rad na sebi. Zato je malo ljudi odabrano da shvati suštinu i živi u skladu sa njom, iskreno prihvatanje toga zavisi najviše od duhovnog razvoja osobe i naravno intelekta. Za pravu kreativnost, koja podrazumeva menjanje iz korena, rad na sebi, stvaranje, ostavljanje svega što nas materijalno ograničava, shvatanje istog...za to sve je potrebna velika hrabrost i jačina ličnosti. Ubeđivanjem sebe u nešto nas dovodi do zaslepljenja...mi možemo da promenimo naše odnose i negativne emocije i naboje prema stvarima /ljudima i odmah se i stvari oko nas menjaju. 

Da! Baš to! I radi! :) 

Mi tada menjamo svoju viziju stvarnosti i samim tim utičemo na istu. Svako od nas doživljava stvari na svoj način, svaku situaciju...čak i kada vodimo ljubav i ne znamo čiji je čiji deo tela, čak i kada ostvarimo takvu intimu i povezanost sa nekim...mi smo istinski sami, zauvek...sami u tom svom doživljaju...ponavljam, iako često pomislimo kako razmišljamo isto i kako smo mi u stvari soulmates. :) Po mom mišljenju, to je sve bullshit...ljubav je u tebi i ti si ljubav, jedina koju ti osećaš, poznaješ i daješ. 

To si sve ti...i uvek samo ti. OK! OK! PONEKAD I MAČKA!  

...znači svi smo odgovorni za sve nas zajedno...sećam se momenta kada sam to prvi put shvatila, postavila sam sebi pitanje: "...a šta ja imam od toga što ću biti u tom životnom modu kada su svi, kada je sve oko mene farsa...zašto bih ja sada bila super kada svet nije super?" 

Mnogo mi volimo da teoretišemo o tome šta mislimo o ovome ili onome...istinski bitno je šta TI misliš za SEBE...ni ovaj blog nisam htela da započnem baš zbog tog saznanja :D no ipak se odlučih da stavim to na "papir", ovo za mene je lekcija koju bih da podelim sa onim jednim što me sudbinski ovde baš sada čita. 

Osećam odgovornost, eto zato.

Ako novac ili materiju smatraš i doživljavaš samo sredstvom, onda si na pravom putu. Znači, ako želiš da živiš život, pusti ga da on živi za tebe. Veliki procenat ljudi živi u ubeđenju da ispravno razmišlja, dela...nije samo stvar u ušuškanosti, a ne :) to je čak zamka, u koju svi upadnemo...zašto zamka? Zato što je to zataškavanje realne situacije, psiha je jako kompleksna stvar, a opet veoma jednostavna, koliko god to nebulozno zvučalo...nego, znate šta je naš najveći neprijatelj? Prošlost. 

Sigurna sam da ste to već znali, kao i gomilu sličnih rečenica koje su oduvek imale savršeni smisao, a opet nekako smo opet zgazili u isto govno na livadi.

Svašta mi govorimo što nikada ne primenimo, jer istinski u stvari ne znamo kako. Izboriti se sa prošlošću nije laka stvar...zamislite da je svaka emocija list papira i svaki put kada bi nešto osetili jedan list bi pao preko drugog...to se vremenom nagomila...poprilično i postane nam teško za podneti...iako nam na prvi pogled deluje kao da smo dovoljno jaki da bi podneli taj teret....međutim, nažalost ako ne pustimo prošlost na vreme, ona nam se sama vrati u obliku nekog stanja, da li je to samo klasična depresijica ili teža bolest.

Zamislite sada um koji ima haotične misli...

...sasvim je jasno da je nemoguće mozgu ili ti kosmosu da reaguje kako treba u cilju materijalizacije te misli...jer ima i previše misli za hendlovanje...na kraju nastaje kisela sredina...i organizam se razboleva...dobija informaciju da je sve besmisleno i da ne vredi živeti. Pitate se o čemu ja to uopšte pričam? Znate Vi tačno o čemu ja pričam. 

Pričam o onim momentima kada bi hteli sve odjednom...o silnim nestrpljenjima...kiselim doživljajima sveta oko sebe, ljudi...stvari...hrane…života samog...to se sve gomila...deluje naivno, mislite to je sve iza mene...nikada to neće stići mene...jer to je prošlo...jeste, tako je, prošlo je...ali da li je razrešeno ili bačeno ispod tepiha? Malo ko ima hrabrosti da samom sebi istinski onako u lice kaže...e, aj ne seri života ti...you are full of shit, menjaj se...nije to to, idi dalje, zašto glavom kroz zid? Nego EGO...to je neprijatelj broj dva.

Dovoljna je jedna kvalitetna misao nego pedeset koje se tim načinom nikada neće materijalizovati na način koji mi želimo, čak ponekad to može biti veoma pogubno za život ljudi oko vas...ponekad i totalnog stranca, čija je nažalost vaša misao dotakla ni krivog ni dužnog...no ponekad ga i nagradite, čak iako to ne zaslužuje...u vama leži moć...ni u kom drugom.

Slepilo. Slepi smo. Svi do jednoga. Neko više, neko manje. Nezdrav ego koči svakog čoveka. Ego je gospodar našeg sopstva. Ako uspeš da mu pobegneš, tek tada ćeš otvoriti oči. Kako prepoznati da delamo iz ega? Nikako. Tek kada istinski se suočite sa samim sobom shvatite koliko ste u zabludi po pitanju hendlovanja sopstvenog ega. Ego je slojevit...ima puno identiteta...koje kao grozd se stvaraju u nama i udaljava nas od sopstva.

Volite ono što ste. Vi sami ste ljubav....vi sami sebe volite, razočaravate, uzbuđujete, rastužujete, razveseljavate...da, to sve samo vi radite, niko drugi, a sve oko vas je znak, informacija da se neke stvari trebaju graditi ili izbrisati i to je to. Bukvalno tako "jednostavno" i bez napora. 

Zato imajte miran um...kontrolišite svoje misli...svoj kosmos...unesite sami mir u svoj život.

                                                  Frekvencija.

Biti u frekvenciji znači biti budan. Frekvencija, ona univerzalna koja nas sve čini, oblikuje, stvara, samo tada nam sve deluje jasno i logično...kosmička frekvencija je naša energija, primarna, to je taj sex u nama, slobodan, neukroćen, neukaljan, taj jedini deo nas koji niko ne može da dira...intima. Intima je ljubav prema sebi. Odnos sa sobom. Znamo li mi šta je intima? 

Negujte odnos sa sobom. Naučite da volite sebe.

The answer is sleeping
Inside your heart
True love that you long for
That’s where it starts

And you’ll try for love
And you’ll cry for love
‘Til you learn to love yourself
And you’ll lie for love
And you’ll die for love
‘Til you learn to love yourself…

Breathe it out and breathe it in
Trust the light that shines within
Let it burn ’til you learn to love yourself

Niko drugi to neće učiniti za vas, nemojte to očekivati, nikome nije stalo više do nekog od samog sebe...samo vi znate kako vas je moguće utešiti, usrećiti, zaštiti, uzbuditi...promeniti. Samo vi možete sami sebe probuditi.

Nauči da zaboravljaš. 

Niko neće umesto tebe ispraviti ono što si sam sebi nametnuo, nagomilao...shvati sam si, nema nikoga sem tebe...tako je uvek i bilo. Vidiš kako je lako zaboraviti sve u trenu...ostaje samo tuga koja nas lomi lagano, naizled neprimetna...podmukla radi iza naših leđa. Ne želim je više. Ne želim joj više služiti. Uvek sam bila pozitiva. Uvek sam te terala da se smeješ, zašto si me izneverio? Zašto sam samu sebe izneverila? Sećam se neprospavanih noći, suza, žudnje, bola...besmisla, odricanja od ovozemaljskog zadovoljstva, sve to zarad čekanja...zarad ljubavi koja nikada nije ni postojala...znala sam to u momentu kada si me napustio kada si mi najviše bio potreban. To su reči tuge...koje ja više ne želim da osećam. 

Zaboraviću sve. Momenat kada shvatiš da ostaješ sam, oštećen, ne bitan, nepotreban...usamljen, izgubljen...tada ću znati da me razumeš moronu...i isto ću se kao i ti smejati širokim osmehom. Uvek se sve vrati čoveku...eto i meni je...prvo sam se pitala zašto...sada znam zašto...zato što je bilo krajnje vreme da počnem da živim. Ja sam kriva za sve što mi se dogodilo. Hvala Kosmosu na lekciji i nagradi koja je usledila posle...sada znam da imam prave prijatelje i pravu ljubav.

Nazovimo ga momentom...nekom zaostalom emocijom...svakako zdravo je.

Elem, gde sam stala...da, kod intime...intima počinje kada sva konfornost nestane...tada je čovek spreman da zavoli sebe...onda kada prestane da ugađa egu.

Da rezimiramo, ego je sve xD bukvalno sve što ste do sada radili, 99,9% :D ...verovatno mislite da pričam gluposti...ok...evo šta ja imam da kažem na tu temu...kada želiš nekome da pomogneš, a da ti nije tražio pomoć, je isto ego...ponekad je ego zamaskiran dobrim delom...pomislili ste, ali zar nije ljudski pomoći nekome?! Jeste...ali da li vam se često posle toga dešavalo da vam ta ista osoba postane vremenom neprijatelj ili jednostavno vas ne podnosi? Pitate se zašto je to tako? Zato što kada nekome pomogneš, a to od tebe nije tražio, u toj osobi izaziva osećaj da nešto duguje, da je manje vredna, svako je zarobljenik spostvenog ega, kog se mora otarasiti...da bi počeo živeti. Nesvesno u nama izaziva sve pometnje...loše misli...zlo...uvek se promena dešava iznutra...a onda samim tim i spolja biva promenjena. 

Ako mislite da ste tu da bi menjali svet oko sebe, to je baš lepo od vas, međutim energiju ne treba usmeravati na spoljašnji svet, već iznutra, jer na kraju krajeva, sve je to naša kreacija...produkt našeg ličnog kosmosa...mozga.

Ego...ego je i kada volite nekoga, pa neminovno očekujete isto za uzvrat...iako uvek govorite kako niste u tom fazonu, kako li vam svaki put srce bude povređeno na kraju...hm...interesantno?! xD

Ego je kada očekujete da vas neko voli, onako jako kao i vi njega...na isti način :)) ponekad je čovek slab, pogotovo u teškim situacijama, bolest...gubitak nekog bliskog....elem, um više nije svoj tada...tada je neophodno imati nekog pored sebe...ego je kada to ne uradiš...jer si samoživ...jer ne želiš da prihvatiš odgovornost...na kraju krajeva nemaš osećaj za sebe u drugima...jer opet ponavljam, to sve si ti. Ne možemo ceo život skakati sa stolice na stolicu, misleći da je to princip življenja...ne to je beg, to je linija manjeg otpora...to je laž. Svako od nas živi u nekoj kreaciji, uglavnom je lažna...zamaskirana egom...grozdovima ega...koje je ponekad teško ukloniti...zavisi koliko smo duboko zaglibili. xD

Svest menjamo tako što pričamo o tome, sami sa sobom i sa drugima...tako širimo horizonte. Pasivni otpor...ali bez osećaja otpora u nama...bez negativnih emocija.

SPOKOJ. Najveći dar koji čovek može samom sebi pokloniti.

Šta nam se vrlo često dešava? Jedno te isto...a kao u tripu smo da nam se svašta nešto dešava...a ima i onih koji su u tripu da im se ništa ne dešava...koji trip je ispravan? Ni jedan. xD Ispravno je biti tu 100%...bez tripova...bez potrebe da se uopšte nešto dešava...tek onda ćemo početi da primećujemo život oko sebe...odjednom ćemo biti aktivniji nego ikada. Ne plašite se života. Znam šta vas hvata s vremena na vreme, onaj osećaj, šta da radim sa samim sobom, čak i kada radite puno...čak i ono što volite...zašto je tako? Zbog ega...


sledi nastavak....